Ebook: Veština pamćenja

Predmet ove knjige biće nepoznat većini čitalaca. Malo ih je koji znaju da su Grci, koji su izmislili mnoga umeća, izmislili i veštinu pamćenja, koju ju je potom, zajedno sa njihovim ostalim veštinama, preuzeo Rim, odakle se prenela u evropsku tradiciju. Ta veština koristila je postupak kojim se u pamćenje utiskuju ’mesta’ i ’slike’. Ovo se nekada nazivalo ’mnemotehnikom’, a u današnje vreme smatra se prilično beznačajnom granom ljudske aktivnosti. No, u vreme pre no što je pronađeno štamparstvo, vežbanje pamćenja bilo je od najveće važnosti, a baratanje memorijskim slikama po svemu sudeći oduvek je u celosti uključivalo i psihu. Što je još značajnije, veština koja kao zapamćeno mesto koristi elemente savremene arhitekture, a kao slike pamti savremene vizuelne simbole, morala je, tokom vremena, prolaziti kroz klasične, gotske i renesansne periode, baš kao i sve grane umetnosti. Mada je mnemotehnička strana u ovoj veštini oduvek bila prisutna, kako u klasična vremena, tako i docnije, te će predstavljati činjenične osnove našeg istraživanja, u njeno sveukupno sagledavanje mora se uključiti više od pukog istorijata tih tehnika. Mnemosina je, govorili su Grci, majka muza; istorijat uvežbavanja ove suštinski značajne, a tako neuhvatljive ljudske sposobnosti, povućiće nas u opasne dubine.

Namera ove knjige bila je da pokaže kakvo mesto zauzima veštine pamćenja u središnim tokovima evropske tradicije. U srednjem veku zauzimala je izuzetno značajno mesto, tada su njenu teoriju formulisali skolastici, likovni umetnici i arhitekte podarili su joj figurativnost, a književni pokreti toga doba pretočili je u slike sveta, poput Danteove Božanstvene komedije. Tokom renesanse njen značaj ustuknuo je pred humanizmom, ali je zato poprimio ogromne razmere unutar hermetičke tradicije. Kako smo sad, prateći njen razvoj, već dobrano zašli u sedamnaesti vek, hoće li joj se sasvim izgubiti trag, ili će se i dalje nazirati negde na marginama, svakako ne u centru? Robert Flad stoji poslednji na braniku renesansne hermetičke tradicije u punom smislu reči. U sukobu je sa predstavnicima novog naučnog pokreta, Keplerom i Mersenom. Da li to znači i da njegov memorijski sistem, baziran na hermetičkim principima i na Šekspirovom pozorištu Glob, predstavlja takođe poslednji izdanak veštine pamćenja, drevnog Simonidovog umeća, koje će, u svom nezaustavljivom napretku, pomesti sedamnaesti vek?

Franses Jejts